Savremena arhitektura ostavlja pečat svog vremena u staklu i aluminijumu, ali građani koji vode ovu „kontrarevoluciju“ su nezadovoljni gradovima popunjenim monotonim blokovima poslovnih i stambenih kula. Više im se dopada klasični dizajn i poručuju da neće dopustiti da se bahato ruši legat prethodnika.
Filozofija pokreta svodi se na to da ono što se danas gradi mora da izdrži test vremena, da pre svega mora da se dopada javnosti, a ne samo ekspertima arhitekture. Lepe su one zgrade koje su privlačne ljudima koji uz njih žive, a ne arhitektama koji su ih projektovali i ekspertima koji ih procenjuju.
Svako ima pravo na svoje mišljenje, pa se među onima koji su isključeni iz profesionalnih diskusija obavljaju istraživanja koja proglašavaju „najružnije“ građevine. Prvo mesto u takmičenju „Dizajn protiv humanosti“ dobio je Simons Hol, 10-spratni betonski monstrum, koji je rezidencijalna građevina čuvenog Masačusets instituta za tehnologiju. Klasični primer promašaja modernizma u izvedbi narcističkog arhitekte.
Ono što je neatraktivno treba ulepšati. Staro se ne ruši po svaku cenu. Ako se spasu propadanja, neke od tih zgrada govore o istoriji, tradiciji, kulturi, dometima razvoja društva.
Pokret protiv naružavanja gradova prvo se proširio po Skandinaviji, a onda je dospeo do Nemačke, Francuske, Italije, Španije, Portugalije, Holandije, Poljske, Brazila, SAD, Kanade, Australije. Na meti ustanka su arhitekte, urbanisti i investitori gladni profita po svaku cenu i, naravno, lokalne vlasti.
Cilj je ne samo da se od rušenja sačuvaju zgrade koje pripadaju kulturnoj baštini naroda već i da se obnove u punom sjaju minulih vremena. To pre svega važi za ulepšavanje građevina podignutih u vreme monotone i hladne arhitekture 1960-ih.
Arhitektonski fejslifting uspešno se proširio svetom. Projekti poput Sandakervajn 58 B/C u Oslu, londonski Pikadili broj 180 ili zgrade u modernističkom stilu Hans Plejsa vratile su izgled klasičnih fasadnih cigala i terakota. Obavljene su transformacije berlinskog parka ili kondominijuma u Čikagu. Bazilika u Obali Slonovače dobila je novo lice. Holandski grad Vegel nudi primer kako su moderni, ali dosadni blokovi zgrada u centru presvučeni da bi podsećali na tradiciju. Nisu to remek-dela, ali čuvaju identitet. Treba videti kako je izgledalo nekad, a kako sada, pa ustanoviti koliko je nove-stare lepote doneto.
Aktivisti pokreta istovremeno se bore da od propadanja spasu ne samo vredne građevine po gradovima već i upuštene istorijske spomenike. Tako je obnovljena vizantijska Palata despota na Peloponezu. Arhitektonski ustanak nije samo alternativa ružnoći, već ima i svoju dublju socijalnu dimenziju.
Srbija (još) nije na Fejsbuk listi Arhitektonskog ustanka, ali Beograd ima mnogo razloga da se pridruži. Nešto jeste za rušenje, poput udžerica na Čuburi, ali ne i predratnih vila na Neimaru.
Da li je neko video prolaz između Obilićevog venca i Knez Mihailove? Nekada raskošne fasade starih zgrada, koje bi drugi svakako sačuvali kao svedočanstvo istorije, uništava zub vremena, a niko da se potrudi da ih spase.
Bilo je akcija renoviranja fasada, ali one su kampanjske. Vreme ne čeka, a privatnim investitorima su takvi projekti neatraktivni jer nemaju dovoljno prostora da se razmašu. Gradske vlasti su ih ponovo zaboravile.
Staro gradsko jezgro se sistematski potiskuje kako bi se glorifikovao Beograd na vodi. Krug dvojke je ukinut iako je mogao da bude turistička atrakcija kada bi se obnovili i prefarbali stari tramvaju dobijeni na poklon od Švajcarske. Lisabon se na starim tramvajima proslavio.
Gradovi se, poput Beograda, šire, ali treba naći onaj arhitektonski zlatni presek koji će potrebe za novim stambenim površinama i parking mestima uskladiti ne samo sa istorijskim nasleđem već i očuvanjem čovekove okoline. Ljudi hoće prostor po kome mogu da se šetaju.